Ispovijest Šemse Suljaković: U ratu sam izgubila dva brata, a sin mi je bio ranjen!

Slučajno sam se zadesila u Austriji kad je rat počeo, radila sam turneju po Evropi. Porodicu sam kasnije odvela u Švedsku i vratila se tek 1996. To je jedan od najtežih perioda u mom životu
Šemsa Suljaković poslednjih nekoliko godina uživa u zasluženim penzionerskim danima, zbog čega joj, kako nam je rekla, ne pada na pamet da juri za nastupima kao ranije. Više od 20 godina živi u Švedskoj s porodicom, a u Srbiju dolazi samo kad ima obaveza ili kad poželi da vidi prijatelje. Nedavno je bila na koncertu Sinana Sakića, ali nije zapevala s njim na bini jer je bila previše umorna od putovanja. Požalila nam se i da ima veliku tremu kad god uzme mikrofon u ruke i pored toga što iza sebe ima hiljade koncerata i nastupa.
– Penzionerka sam već tri godine, sada putujem i uživam za svoju dušu. U Nemačkoj sam uplaćivala penziju, koju sam dobila po godinama rada, nije starosna. U svakom slučaju, mnogo je bolje nego da sam je uplaćivala u Jugoslaviji.

Više ne nastupate kao ranije?

– Umorila sam se od tog života. Ne bi mi palo na pamet da idem sad svaki vikend negde na nastupe, to je prošlost za mene. Sad kad sam dolazila u Beogradu na Sinanov koncert, baš me satro put, naporno mi je bilo.

Zašto niste zapevali sa Sinanom, publika je očekivala da će vas videti zajedno na bini?

– Prošli put sam pevala, zar moram svaki put? Bila je tako teška vrucina, a ja sam srčani bolesnik, teško mi je bilo. A i tremaroš sam po prirodi uvek bila.
Niste valjda imali tremu posle toliko godina staža na estradi?

– Džaba, ja i danas kad dodem u diskoteku, prve dve pesme imam veliku tremu. Dok ne sagledam publiku, dok ne čujem pojačalo, ja sam van sebe.
Jeste li svesni da ste megapopularni kod mlade publike?

– Iskrena da budem, nikad o tome nisam ni razmišljala, ali gledajuci sad po gostovanjima mlade ljude, shvatam da je naša muzika postala bukvalno evergrin. Kada smo mi te pesme pevali, njihovi roditelji su bili mlađi od njih danas, a oni znaju sve pesme od reči do reči.
Znate li za onu izreku „Pusti Šemsu pa da izginemo“?

– Znam (smeh). Ima i ona: „Daj mi paket žileta i pusti mi Šemsu.“ To je iz raje uzrečica. Meni to i prija, a i malo se našališ, nasmeješ i oraspoložiš.
Da li je vreme narodnjaka i južnjačkog melosa prošlost?

– To jeste, stvarno. Posle toliko godina moraš ići napred, kako sa svim stvarima, tako i sa muzikom. Svako ima neki svoj ukus, ali to neće nikada proći. Ne mora više da se snima ta muzika, ali slušaće se.
Koliko često dolazite u Beograd i sa kim se viđate kad ste ovde?

– Više od godinu dana nisam bila u Beogradu. Dođem kad imam neke obaveze ili kad poželim da vidim drage ljude. Volim da prošetam sa Sinanom i njegovom ženom Sabinom. Sinana najviše volim, on je jedna dobrica, predobar je. Trideset godina druženja nije malo. Volim ja i Mileta, pa on je meni bio drugarica! Najbolja drugarica u tom nekom našem krugu. Sa Sinanom nisam mogla da pricam o muško-ženskim odnosima kao sa Miletom. On mi je davao savete. Sa Sinanom me je bilo stid, on nije za tu temu. Mile je nekako otvoreniji.

Šta mislite, kako se Mile podmladio ovoliko?

– Pojma nemam. Ja ga pitam: „Šta jedeš?“, a on mi kaže: „Sele, samo sport“. Eto, valjda se tome posvetio i zato tako izgleda.
A njegova muzika, da li vam se dopada?

– Nisam baš nešto zadovoljna. Nisam navikla na njega takvog, ali svida mi se Miletova nova pesma sa Lukasom i Maticem. To je super odradio.
Kad ste u Beču, viđate li se s Draganom Mirković?

– Nas dve smo na telefonskoj liniji uglavnom. Bila sam ja kod nje kući, ona je van grada. Ne želim nikoga da pritiskam, Dragana ima mnogo obaveza. Kad odem u Beč, imam te neke svoje drugarice s kojima prošetam i odem na bazen.
Kako ste pregurali devedesete godine prošlog veka?

– I ja sam se raspala kao Jugoslavija, srce mi se raspalo. Moji su bili ovde, a ja u Beču. Teško mi je bilo. Slučajno sam se zadesila u Austriji kad je rat poceo, bila sam na turneji po Evropi. Ne bih ja svoje dete ostavila, jednog jedinog sina, da sam znala da ce se to desiti.
Kada ste prvi put posle rata došli u Jugoslaviju?

– Tek 1996. Do tada sam već celu svoju porodicu izbavila i odvela u Švedsku. Tako je Bog hteo, a Bog je veliki… Bog je najveci. Moj sin nije mogao da izdrži u Švedskoj, brzo se vratio u Sarajevo. Rekao mi je: „Majko, uvenuću ti ovde kao biljka.“
Jeste izgubili nekoga u ratu?

– Jesam, nažalost… Dva brata sam izgubila, brata od strica u Brčkom. Mnogo mi je teško da o tome pričam… Sin mi je isto bio ranjen, ali slučajno. Neki zalutali metak ga je pogodio i prošao mu kroz glavnu arteriju. Moj sin jedinac, nije mi bilo nimalo lako. Eto, hvala bogu, dočekala sam unučad i snaju, koja je divna.
Kako vam je bilo tokom boravka u Beču?

– Ma, katastrofa. Nemaš vizu, nemaš mogućnost da putuješ, ne volim ni da se prisecam toga. To je jedan od najtežih perioda u mom životu.
Jeste li nekad imali problema zbog toga što ste muslimanka?

– Ne, nikada! Necu da govorim krivo. Nikad nisam to ni primetila ni osetila. Ja sam uvek bila i ostala Šemsa, jugoslovenska pevačica.

Šemsa kaže da joj uopšte ne smeta kad Jelena Karleuša za njenu muziku kaže da je seljoberska i džiberska, naprotiv, „mala od skandala“ joj je simpatična i zabavna.

– Ona je meni haos, ja njoj ništa ne zameram. Meni samo bude žao da se Mile Bas (osnivac „Južnog vetra“), ne oseti povređen, ipak je to njegovo delo. Inače, slušala sam Jelenu u Nemačkoj pre nekoliko godina, fino ona peva narodnjake. Pevala je „Što me pitaš kako živim“, dobro je to zvučalo – kaže folkerka.

Autor: Kurir.rs, N. Janković, I. Ercegovčević

KOMENTARI